среда, 04. јануар 2017.

Član političkog saveta Vladan Mitić poziva na ...| Apel pameti


Žao mi je onih što ne smeju da iskažu svoje mišljenje jer se plaše tuđih mišljenja i reakcija, pa zato ćute i trpe. Zaplašeni ucenama za sopstvenu egzistenciju, koračaju pognute glave, a srce im vrišti od bola zbog nepravde. Plaše se da ne izgube i to malo, što ih razlikuje od najobičnijih prosjaka. Nemanje izbora uvodi ih u beznađe, a beznađe im uteruje strah u kosti. Zato ćute.
Oni nikada neće saznati šta znači sloboda. Onaj koji nije nikad osetio slobodu nije ni živeo.To je mrtav čovek. Zločin je "ubiti" čoveka, pa makar i u sebi.
Kada se i osmele nešto da kažu, po više puta se okrenu iza sebe u strahu da ih je neko čuo jer ceo sistem represije počva na pretnjama, ucenama i principu "rekla-kazala". Zašto?
Zato što su vlast prigrabili primitivni, neškolovani, neobrazovani, osioni i osvetoljubivi ljudi,neretko iz kriminogenih struktura, a oni da bi zaštitili sebe, u ovom deformisanom sistemu vrednosti, mora da unište svakog ko je bolji od njih ili da ga ućutkaju. Zato se javljaju poltroni koji se samo snagom sopstvenog stiska za rektum gospodara, bore protiv normalnih ljudskih vrednosti.
Ali nisu samo oni krivi zato što su se takvi kakvi su, uz manipulacije i laži dokopali vlasti. Orvel je odavno rekao da narod koji bira takvu vlast nije žrtva već saučesnik. Oni koji ne izlaze na izbore, glasaju protiv nekoga, a ne za nekoga i iz inata, čiča Gliše i beli listići su najveći krivci posrtanja našeg društva. Ali na kraju ceo narod postane kolateralna šteta ličnih ambicija par ljudi. Na kraju bude potpuno sve jedno zašta je ko glasao.Svi smo najebali.
Ja ne pristajem da ćutim i nema šta da izgubim. Prošao sam sve te faze od ucene, do "dobronamenog saveta prijatelja", pa preko otvorenih pretnji, izbacivanja sa posla i neverovatnih ponuda. I nisam popustio, naprotiv. Svaki put sam im stavio do znaja da me ne mogu zaplašiti niti kupiti. Znam ih u dušu i znam ih koliko se plaše poštenih ljudi. Koliko se boje sopstvenog naroda. Zato vas stalno lažu. Još Gebels je rekao da ako već mora da lažeš, neka to bude velika laž. Ljudi lakše poveruju u velike laži. Otuda sve one grandiozne gluposti na medijima svakog dana.
Kada bi se svako od vas osmelio da kaže na glas, barem po jednu stvar koja ga boli, oduvali bi ih snagom huka napaćenog naroda, energijom slobode. Zato vas i teraju da ćutite.
Znam da je teško, možda i najteže od kada postojimo. Znam da je tama gusta i da se više ne vidi ni tračak svetlosti. Ali znam i da onaj deo noći kada je tama najgušća, jeste upravo momenat pred zoru.
Zora nikada nije propustila da svane, samo je vredi strpljivo sačekati.
Zora upravo sviće...to najpre osete noćne zveri...zato su u panici.

                                                                     Vladan Mitić

1 коментар:

Анониман је рекао...

Пажљиво сам прочитао текст, и могу да кажем следеће. Све изнешено у тексту одговара суморној истини на једној, и лажима које су преплавиле Србију, на другој страни. на, а на "трећој страни" тај вечити и проклети историски страх да цће србин ударити на србина, на тебе, мене, њега....
Дакако, ми смо кодована бића и у наш душевни код "створитељ" је инкорпорирао и компоненту страха којки, кад је у питању природни код, има своју позитивну димензију.
Но, када се ради о оној другој врсти страха који нема којих додирних тачака са кодованим стртахом и који се лансира из политичких лабараторија са прецизним усмерењем ка одређеним личностима, групама...,е, ту настаје проблем, проблем који доводи у недоумицу: шта радити, како се понашати; да ли своје физичко присуство..., требамо надоместити и функционално, ту настаје проблем; јер, како се то од вајкада каже: у страху су велике очи.
Дакле, ми добровољно подупиремо, поткрепљујемо лабараторију лажи несвесни чињенице да тим чином сами себи сечемо грану на којој седимо.
И још нешто, ми као народ, појединачно сви, морамо схватити да се не треба руководити животном филозофијом за данас и за сутра, а да нас баш брига за прекосутра. То прекосутра, што никако несмемо изгубити из вида, су наша деца, наши унуци, наши наследници које требамо да спречимо да нас прокуну.
Наши преци су нам, не жалећи своје животе..., на дар оставили државу Србију, а питање би било: шта ћемо ми оставити нашим наследницима ако овако наставимо.
Хоће ли они уопште бити у позицији да се хвале, као ми, кад нас не буде, да су имали предке, ако се уопште одржимо као народ.
И да закључим, нема човека ко се не плаши претњи ма са било које стране исте долазиле. Наша овоземаљска мисија не би требала да у свој бити поседује ретроградну, нељудску, нехуману компоненту. човек не би требао да удара на човека, да атакује на психофизички интегритет другога човека...! С тога ја и кажем: од
када сам упознао животиње, ја се плашим људи. Изгледа да је то случај и са нама србима, јер, србин се плаши србина. Докле ће то проклетство да нас прати!