четвртак, 25. јануар 2018.

ЖИВИ ЗИД ПОЗИВА ОШТЕЋЕНЕ ДА НАМ СЕ ПРИДРУЖЕ У ТУЖБИ РФ ПИО


РФ ПИО ПРОТИВУСТАВНО А БЕЗ СУДСКОГ РЕШЕЊА ВРШИ ЗЛОУПОТРЕБУ И ПРЕНОСИ СРЕДСТВА ЈАВНОМ ИЗВРШИТЕЉУ НА ОСНОВУ НЕКЕ "ВЕРОДОСТОЈНЕ ИСПРАВЕ" ПОЗИВАМО СВЕ ОШТЕЋЕНЕ  ДА НАМ СЕ ЈАВЕ И ПРИДРУЖЕ У КРИВИЧНОЈ ТУЖБИ У КОЈОЈ ЋЕМО ТРАЖИТИ ОБЕШТЕЋЕЊЕ СВИХ ПЕНЗИОНЕРА
РФ ПИО нема право располагања над личним средствима осигураника и корисника права из ПИО, односно нема право да њихова лична средства преноси на рачуне других лица (извршитеља, предузетника) нити било кога другог, нарочито на то нема право без правноснажне извршне судске пресуде и без сагласности пензионера као корисника права и повериоца РФ ПИО.

ЈАВИТЕ СЕ ПРИ НАШИМ КАНЦЕЛАРИЈАМА ДОНЕСИТЕ ДОКУМЕНТАЦИЈУ И ПРИДРУЖИТЕ НАМ СЕ У ТУЖБИ

попуните формулар на линку : 
http://sound.playernest.com/form/form.html


Јавите нам се на маил : jakasrbija.info@gmail.com 

ИЛИ НАС ПОЗОВИТЕ И ДОЂИТЕ КОД НАС :

Они потпуно заобилазе одредбе Устава - РФ ПИО мора да има правноснажну извршну судску пресуду или сагласност пензионера, на основу којих сме и може да преноси средства на рачуне других лица - пензију грађана.

РФ ПИО нема право располагања над пензијама. РФ ПИО је државни управни орган са задатком да утврђује и исплаћује пензије и надокнаде из пензијског и инвалидског осигурања. Он је правно лице овлашћено да сакупља доприносе обавезног социјалног осигурања у складу са правима и обавезама утврђеним важећим прописима.
РФ ПИО нема право располагања над личним средствима осигураника и корисника права из ПИО, односно нема право да њихова лична средства преноси на рачуне других лица (извршитеља, предузетника) нити било кога другог, нарочито на то нема право без правноснажне извршне судске пресуде и без сагласности пензионера као корисника права и повериоца РФ ПИО.
Законом о ПИО права из пензијског и инвалидског осигурања су уређена као неотуђива, лична материјална права. Према члану 6 Закона, права из пензијског и инвалидског осигурања су лична права која се не могу пренети на другога. Према правној теорији, лична права су грађанска права која се ужем смислу одређују као негативне слободе, имунитети од државне власти, односно слободе од злоупотреба државне власти.
Даље, чланом 109 Закона о ПИО утврђено је да је Фонд дужан да корисницима исплаћује износе који им припадају у месту њиховог пребивалишта, а релевантни члан 110. Закона не садржи одредбе на основу којих се пензије могу ограничавати или укидати због дуга према комуналним предузећима, што потврђује и пресуда Врховног суда Србије од 15.11.2005. где се изричито констатује да се признато право појединца на пензију може укинути или ограничити једино на основу члана 110 Закона о ПИО,
Овај став Врховног суда Србије прихватио је и Суд за људска права који у пресуди Грудић в. Србије из 2008 ("Сл. гласник РС", бр. 43/12) потврђује да је право на пензију стечено право и законски се не може опозвати или обуставити (пар. 56) изузев у случајевима предвиђеним чланом 110 Закона. Суд у тачки 77 пресуде по овој представнци сматра да "постојећа стечена права на пензију представљају имовину, а мешање у мирно уживање законом стечене имовине није допуштено".
У том смислу, поступање РФ ПИО залази и у домен кривичног права у смислу кривичних дела против слобода и права човека и грађанина из чланова 135. и 137. против имовине из члана 203. против службене дужности из члана 359, 361, 362 и 364. против права по основу рада из члана 163. (повреда права по основу рада и права из социјалног осигурања), али из члана 308 - напад на уставно уређење а у смислу чланова 1, 69 и 70 Устава Србије.
Према Препоруци о извршењу Савета Европе и европској правној пракси, извршења се спроводе за новчана потраживања која су неоспорена: потраживање је неоспорено само ако се дужник изричито сагласио са њим на основу признања или поравнања у судском поступку. Тек тада и само тада, суд потраживање проглашава извршним и шаље подносиоцу извршни документ у сврху спровођења извршења.
Поред Устава, Закона о ПИО (чланови 6, 109 и 110), повређен је чак и (неуставни) Закон о извршењу и обезбеђењу чијим је чланом 147. утврђено да су од извршења изузета примања по основу инвалидског осигурања. Најзад, ни Уставом Србије (члан 91. став2), ни Законом о комуналним делатности нису предвиђена средства принуде при наплати јавних даџбина, већ је утврђен општи принцип према коме грађани намирују своје обавезе према јавним предузећима, а то је - њихова економска моћ. Устав, дакле, јасно штити грађане од било каквих потраживања све док немају месечни приход довољан за достојан живот: грађанин који нема такав приход, правном снагом Устава није дужан да плаћа било каква фискална или парафискална задужења.
Запленом имовине лице се доводи у немогуће животне услове до те мере довољно озбиљне,да потпада у оквире чланова 23 став 1 (заштита људског достојанства), члана 24 став 1 (право на живот) и члана 25 (неповредивост психичког и физичког интегритета) Устава Србије: грађанин коме се одузму средства за храну и лекове и остале животне потребе је, сасвим слободно се може рећи, изложен покушају убиства, односно тешком и апсолутном кршењу Устава и његових људских права.
Константан осећај забринутости и страха, немир и стална напетост,имају за последицу погоршање здравственог стања лица.

Скупштине градова прекорачиле су границе својих овлашћења и више него озбиљно зашли у домен кривичног права. Такође, крајње је време да се неко позабави питањем самог постојања "Инфостан технологије" (чија провизија износи 9%) и тзв. “Обједињене наплате” која нигде у уређеним земљама не постоји, обзиром да се "везана" наплата сматра забрањеним обликом пословања јер се на тај начин остварује повећана а незаконита добит. Најзад, то забрањује и Закон о заштити потрошача. Скандалозни и геноцидни Закон о извршењу и обезбеђењу тренутно се примењује на грађанима Србије. Постављен тако, као да је хијерархијски највиши чак виши и од највишег правног акта Републике Србије- УСТАВА.

 RF PIO, dakle, nema pravnosnažnu izvršnu sudsku presudu na osnovu koje je mogao da mu oduzima penziju.
U telefonskom razgovoru sa nadležnima iz filijale Fonda PIO na Novom Beogradu (br. tel. 2017-479 i 2017- 130) na moje pitanje: Odakle Fond PIO crpi pravo raspolaganja nad pravima iz PIO, dobila sam odgovor da su "takvo naređenje dobili od države i to bez ikakve pisane odluke".
Na moju konstataciju da nikakva "država" nije mogla da im da takvo naređenje, već državna administracija, odnosno državni činovnici čije su dužnosti opisane zakonom, a delovanje ograničeno Ustavom, nisam dobila nikakav odgovor.
Naime, ovde se radi o sledećem: RF PIO nema pravo raspolaganja nad penzijama. RF PIO je državni upravni organ sa zadatkom da utvrđuje i isplaćuje penzije i nadoknade iz penzijskog i invalidskog osiguranja. On je pravno lice ovlašćeno da sakuplja doprinose obaveznog socijalnog osiguranja u skladu sa pravima i obavezama utvrđenim važećim propisima.
RF PIO nema pravo raspolaganja nad ličnim sredstvima osiguranika i korisnika prava iz PIO, odnosno nema pravo da njihova lična sredstva prenosi na račune drugih lica (izvršitelja, preduzetnika) niti bilo koga drugog, a naročito na to nema pravo bez pravnosnažne izvršne sudske presude i bez saglasnosti penzionera kao korisnika prava i poverioca RF PIO.
Zakonom o PIO prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja su uređena kao neotuđiva, lična materijalna prava. Prema članu 6 Zakona, prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja su lična prava koja se ne mogu preneti na drugoga.
Prema pravnoj teoriji, lična prava su građanska prava koja se užem smislu određuju kao negativne slobode, imuniteti od državne vlasti, odnosno slobode od zloupotreba državne vlasti.
Dalje, članom 109 Zakona o PIO utvrđeno je da je Fond dužan da korisnicima isplaćuje iznose koji im pripadaju u mestu njihovog prebivališta, a relevantni član 110 Zakona ne sadrži odredbe na osnovu kojih se penzije mogu ograničavati ili ukidati zbog duga prema komunalnim preduzećima, što potvrđuje i presuda Vrhovnog suda Srbije od 15.11.2005. gde se izričito konstatuje da se priznato pravo pojedinca na penziju može ukinuti ili ograničitijedino na osnovu člana 110 Zakona o PIO, što ovde nije slučaj.
Ovaj stav Vrhovnog suda Srbije prihvatio je i Sud za ljudska prava koji u presudi Grudić v. Srbije iz 2008 ("Sl. glasnik RS", br. 43/12) potvrđuje da je pravo na penziju stečeno pravoi zakonski se ne može opozvati ili obustaviti (par. 56) izuzev u slučajevima predviđenim članom 110 Zakona. Sud u tački 77 presude po ovoj predstavnci smatra da "postojeća stečena prava na penziju predstavljaju imovinu, a mešanje u mirno uživanje zakonom stečene imovine nije dopušteno".
U tom smislu, postupanje RF PIO zalazi i u domen krivičnog prava u smislu krivičnih dela protiv sloboda i prava čoveka i građanina iz članova 135 i 137; protiv imovine iz člana 203; protiv službene dužnosti iz člana 359, 361, 362 i 364; protiv prava po osnovu rada iz člana 163 (povreda prava po osnovu rada i prava iz socijalnog osiguranja), ali iz člana 308– napad na ustavno uređenje a u smislu članova 1, 69 i 70 Ustava Srbije.
Prema Preporuci o izvršenju Saveta Evrope i evropskoj pravnoj praksi, izvršenja se sprovode za novčana potraživanja koja su neosporena;
Potraživanje je neosporeno samo ako se dužnik izričito saglasio sa njim na osnovu priznanja ili poravnanja u sudskom postupku. Tek tada i samo tada, sud potraživanje proglašava izvršnim i šalje podnosiocu izvršni dokument u svrhu sprovođenja izvršenja.
Pored Ustava, Zakona o PIO (članovi 6, 109 i 110), povređen je čak i (neustavni) Zakon o izvršenju i obezbeđenju čijim je članom 147 utvrđeno da su od izvršenja izuzeta primanja po osnovu invalidskog osiguranja.
Moj otac je bio invalidski penzioner. Najzad, ni Ustavom Srbije (član 91 stav2), ni Zakonom o komunalnim delatnosti nisu predviđena sredstva prinude pri naplati javnih dadžbina, već je utvrđen opšti princip prema kome građani namiruju svoje obaveze prema javnim preduzećima, a to je – njihova ekonomska moć.

Ustav, dakle, jasno štiti građane od bilo kakvih potraživanja sve dok nemaju mesečni prihod dovoljan za dostojan život: građanin koji nema takav prihod, pravnom snagom Ustava nije dužan da plaća bilo kakva fiskalna ili parafiskalna zaduženja.
Tokom perioda od dve godine, koliko je trajala zaplena penzije, moj otac i ja smo bili dovedeni u nemogućnost podmirenja osnovnih životnih potreba (hrana, lekovi, sredstva za higijenu …), u nemogućnost podmirenja ostalih životnih potreba (električna energija, troškovi PTT usluga, pribavljanje novih ličnih dokumenata kao što su lična karta i zdravstvena knjižica, neophodnih popravki u stanu, čime se dovode u opasnost i komšije – zbog poplave, na primer).
Sveukupno, dovedeni smo u nemoguće životne uslove do mere dovoljno ozbiljne, da potpada u okvire članova 23 stav 1 (zaštita ljudskog dostojanstva), člana 24 stav 1 (pravo na život) i člana 25 (nepovredivost psihičkog i fizičkog integriteta) Ustava Srbije: građanin kome se oduzmu sredstva za hranu i lekove i ostale životne potrebe je, sasvim slobodno se može reći, izložen pokušaju ubistva, odnosno teškom i apsolutnom kršenju Ustava i njegovih ljudskih prava.
Konstantan osećaj zabrinutosti i straha, nemir i stalna napetost, imali su za posledicu pogoršanje zdravstvenog stanja mog oca i, najzad, njegovu smrt. Od posledica moždanog udara je umro. Umro je sa zaplenjenom penzijom.
Možda to nikada neću moći da dokažem, ali umro je zbog jakog uznemirenja i opravdanog straha (svakog 10-og i 25-og u mesecu da li će primiti i tu mizernu penziju ili će mu izvršitelji uzeti i to) što ga je potpuno iscrpljivalo, pogoršalo njegovo zdravstveno stanje i na kraju dovelo do njegove smrti.
Za sahranu nisam imala novca. RF PIO pokriva samo deo pogrebnih troškova. U JKP "Pogrebne usluge" mi je rečeno da se obratim Centru za socijalni rad i da oni moraju da mi pomognu.
Centar za socijalni rad me je odbio. U takvim okolnostima, praksa JP "Pogrebne usluge" je da porodicu preminulog potpuno isključuje iz bilo kakvog odlučivanja u vezi sahrane, pa je tako zbog nedostatka iznosa od oko 35.000,00 dinara, moj otac (iako bi mu po mestu stanovanja pripadalo mesto sahrane na Novom bežanijskom groblju) sahranjen na grupnom(!?) groblju Orlovača, oko 20 km daleko od mesta stanovanja njegove porodice; bez obavljene identifikacije; nemam pravo da posedujem ikakvu dokumentaciju o mestu i načinu sahrane; nije mi čak dozvoljeno ni njegovu odeću da mu odnesem, već je sahranjen – u vreći!?
Na kraju, želim da posebno naglasim sledeće: skandalozni Zakon o izvršenju i obezbeđenju ne primenjuje se na sve građane Srbije.
Naime, kolektivni ugovori svih državnih organa, javnih i komunalnih preduzeća u sebi sadrže odredbu o "zaštiti zarade" prema kojoj je na zaradama zaposlenih u ovim institucijama dozvoljena prinudna naplata, ali samo uz vođenje sudskog postupka i pravnosnažnu sudsku odluku, samo uz njihovu saglasnost i samo do 1/3 njihove zarade.

Skupština grada prekoračila je granice svojih ovlašćenja i više nego ozbiljno zašla u domen krivičnog prava. Takođe, krajnje je vreme da se neko pozabavi pitanjem samog postojanja "Infostan tehnologije"  (čija provizijaiznosi 9%) i tzv. objedinjene naplate koja nigde u uređenim zemljama ne postoji, obzirom da se "vezana" naplata smatra zabranjenim oblikom poslovanja jer se na taj način ostvaruje povećana a nezakonita dobit. Najzad, to zabranjuje i Zakon o zaštiti potrošača.

ПОЗИВАMO ОШТЕЋЕНЕ ДА НАМ СЕ ПРИДРУЖЕ У ТУЖБИ РФ ПИО|ПИО крши законе и без судског решења преноси средства извршитељима


ПОЗИВАМО СВЕ ОШТЕЋЕНЕ ПЕНЗИОНЕРЕ КОЈИМА ЈЕ РФ ПИО ПРОТИВУСТАВНО А БЕЗ СУДСКОГ РЕШЕЊА. СРЕДСТВА ПРЕНЕО ЈАВНОМ ИЗВРШИТЕЉУ НА ОСНОВУ НЕКЕ "ВЕРОДОСТОЈНЕ ИСПРАВЕ" А БЕЗ СУДСКОГ НАЛОГА ДА НАМ СЕ ЈАВЕ И ПРИДРУЖЕ У КРИВИЧНОЈ ТУЖБИ У КОЈОЈ ЋЕМО ТРАЖИТИ ОБЕШТЕЋЕЊЕ СВИХ ПЕНЗИОНЕРА
РФ ПИО нема право располагања над личним средствима осигураника и корисника права из ПИО, односно нема право да њихова лична средства преноси на рачуне других лица (извршитеља, предузетника) нити било кога другог, нарочито на то нема право без правноснажне извршне судске пресуде и без сагласности пензионера као корисника права и повериоца РФ ПИО.

ЈАВИТЕ СЕ ПРИ НАШИМ КАНЦЕЛАРИЈАМА ДОНЕСИТЕ ДОКУМЕНТАЦИЈУ И ПРИДРУЖИТЕ НАМ СЕ У ТУЖБИ

попуните формулар на линку : 
http://sound.playernest.com/form/form.html


Јавите нам се на маил : jakasrbija.info@gmail.com 

ИЛИ НАС ПОЗОВИТЕ И ДОЂИТЕ КОД НАС :
Они потпуно заобилазе одредбе Устава - РФ ПИО мора да има правноснажну извршну судску пресуду или сагласност пензионера, на основу којих сме и може да преноси средства на рачуне других лица - пензију грађана.

РФ ПИО нема право располагања над пензијама. РФ ПИО је државни управни орган са задатком да утврђује и исплаћује пензије и надокнаде из пензијског и инвалидског осигурања. Он је правно лице овлашћено да сакупља доприносе обавезног социјалног осигурања у складу са правима и обавезама утврђеним важећим прописима.
РФ ПИО нема право располагања над личним средствима осигураника и корисника права из ПИО, односно нема право да њихова лична средства преноси на рачуне других лица (извршитеља, предузетника) нити било кога другог, нарочито на то нема право без правноснажне извршне судске пресуде и без сагласности пензионера као корисника права и повериоца РФ ПИО.
Законом о ПИО права из пензијског и инвалидског осигурања су уређена као неотуђива, лична материјална права. Према члану 6 Закона, права из пензијског и инвалидског осигурања су лична права која се не могу пренети на другога. Према правној теорији, лична права су грађанска права која се ужем смислу одређују као негативне слободе, имунитети од државне власти, односно слободе од злоупотреба државне власти.
Даље, чланом 109 Закона о ПИО утврђено је да је Фонд дужан да корисницима исплаћује износе који им припадају у месту њиховог пребивалишта, а релевантни члан 110. Закона не садржи одредбе на основу којих се пензије могу ограничавати или укидати због дуга према комуналним предузећима, што потврђује и пресуда Врховног суда Србије од 15.11.2005. где се изричито констатује да се признато право појединца на пензију може укинути или ограничити једино на основу члана 110 Закона о ПИО,
Овај став Врховног суда Србије прихватио је и Суд за људска права који у пресуди Грудић в. Србије из 2008 ("Сл. гласник РС", бр. 43/12) потврђује да је право на пензију стечено право и законски се не може опозвати или обуставити (пар. 56) изузев у случајевима предвиђеним чланом 110 Закона. Суд у тачки 77 пресуде по овој представнци сматра да "постојећа стечена права на пензију представљају имовину, а мешање у мирно уживање законом стечене имовине није допуштено".
У том смислу, поступање РФ ПИО залази и у домен кривичног права у смислу кривичних дела против слобода и права човека и грађанина из чланова 135. и 137. против имовине из члана 203. против службене дужности из члана 359, 361, 362 и 364. против права по основу рада из члана 163. (повреда права по основу рада и права из социјалног осигурања), али из члана 308 - напад на уставно уређење а у смислу чланова 1, 69 и 70 Устава Србије.
Према Препоруци о извршењу Савета Европе и европској правној пракси, извршења се спроводе за новчана потраживања која су неоспорена: потраживање је неоспорено само ако се дужник изричито сагласио са њим на основу признања или поравнања у судском поступку. Тек тада и само тада, суд потраживање проглашава извршним и шаље подносиоцу извршни документ у сврху спровођења извршења.
Поред Устава, Закона о ПИО (чланови 6, 109 и 110), повређен је чак и (неуставни) Закон о извршењу и обезбеђењу чијим је чланом 147. утврђено да су од извршења изузета примања по основу инвалидског осигурања. Најзад, ни Уставом Србије (члан 91. став2), ни Законом о комуналним делатности нису предвиђена средства принуде при наплати јавних даџбина, већ је утврђен општи принцип према коме грађани намирују своје обавезе према јавним предузећима, а то је - њихова економска моћ. Устав, дакле, јасно штити грађане од било каквих потраживања све док немају месечни приход довољан за достојан живот: грађанин који нема такав приход, правном снагом Устава није дужан да плаћа било каква фискална или парафискална задужења.
Запленом имовине лице се доводи у немогуће животне услове до те мере довољно озбиљне,да потпада у оквире чланова 23 став 1 (заштита људског достојанства), члана 24 став 1 (право на живот) и члана 25 (неповредивост психичког и физичког интегритета) Устава Србије: грађанин коме се одузму средства за храну и лекове и остале животне потребе је, сасвим слободно се може рећи, изложен покушају убиства, односно тешком и апсолутном кршењу Устава и његових људских права.
Константан осећај забринутости и страха, немир и стална напетост,имају за последицу погоршање здравственог стања лица.

Скупштине градова прекорачиле су границе својих овлашћења и више него озбиљно зашли у домен кривичног права. Такође, крајње је време да се неко позабави питањем самог постојања "Инфостан технологије" (чија провизија износи 9%) и тзв. “Обједињене наплате” која нигде у уређеним земљама не постоји, обзиром да се "везана" наплата сматра забрањеним обликом пословања јер се на тај начин остварује повећана а незаконита добит. Најзад, то забрањује и Закон о заштити потрошача. Скандалозни и геноцидни Закон о извршењу и обезбеђењу тренутно се примењује на грађанима Србије. Постављен тако, као да је хијерархијски највиши чак виши и од највишег правног акта Републике Србије- УСТАВА.

 RF PIO, dakle, nema pravnosnažnu izvršnu sudsku presudu na osnovu koje je mogao da mu oduzima penziju.
U telefonskom razgovoru sa nadležnima iz filijale Fonda PIO na Novom Beogradu (br. tel. 2017-479 i 2017- 130) na moje pitanje: Odakle Fond PIO crpi pravo raspolaganja nad pravima iz PIO, dobila sam odgovor da su "takvo naređenje dobili od države i to bez ikakve pisane odluke".
Na moju konstataciju da nikakva "država" nije mogla da im da takvo naređenje, već državna administracija, odnosno državni činovnici čije su dužnosti opisane zakonom, a delovanje ograničeno Ustavom, nisam dobila nikakav odgovor.
Naime, ovde se radi o sledećem: RF PIO nema pravo raspolaganja nad penzijama. RF PIO je državni upravni organ sa zadatkom da utvrđuje i isplaćuje penzije i nadoknade iz penzijskog i invalidskog osiguranja. On je pravno lice ovlašćeno da sakuplja doprinose obaveznog socijalnog osiguranja u skladu sa pravima i obavezama utvrđenim važećim propisima.
RF PIO nema pravo raspolaganja nad ličnim sredstvima osiguranika i korisnika prava iz PIO, odnosno nema pravo da njihova lična sredstva prenosi na račune drugih lica (izvršitelja, preduzetnika) niti bilo koga drugog, a naročito na to nema pravo bez pravnosnažne izvršne sudske presude i bez saglasnosti penzionera kao korisnika prava i poverioca RF PIO.
Zakonom o PIO prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja su uređena kao neotuđiva, lična materijalna prava. Prema članu 6 Zakona, prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja su lična prava koja se ne mogu preneti na drugoga.
Prema pravnoj teoriji, lična prava su građanska prava koja se užem smislu određuju kao negativne slobode, imuniteti od državne vlasti, odnosno slobode od zloupotreba državne vlasti.
Dalje, članom 109 Zakona o PIO utvrđeno je da je Fond dužan da korisnicima isplaćuje iznose koji im pripadaju u mestu njihovog prebivališta, a relevantni član 110 Zakona ne sadrži odredbe na osnovu kojih se penzije mogu ograničavati ili ukidati zbog duga prema komunalnim preduzećima, što potvrđuje i presuda Vrhovnog suda Srbije od 15.11.2005. gde se izričito konstatuje da se priznato pravo pojedinca na penziju može ukinuti ili ograničitijedino na osnovu člana 110 Zakona o PIO, što ovde nije slučaj.
Ovaj stav Vrhovnog suda Srbije prihvatio je i Sud za ljudska prava koji u presudi Grudić v. Srbije iz 2008 ("Sl. glasnik RS", br. 43/12) potvrđuje da je pravo na penziju stečeno pravoi zakonski se ne može opozvati ili obustaviti (par. 56) izuzev u slučajevima predviđenim članom 110 Zakona. Sud u tački 77 presude po ovoj predstavnci smatra da "postojeća stečena prava na penziju predstavljaju imovinu, a mešanje u mirno uživanje zakonom stečene imovine nije dopušteno".
U tom smislu, postupanje RF PIO zalazi i u domen krivičnog prava u smislu krivičnih dela protiv sloboda i prava čoveka i građanina iz članova 135 i 137; protiv imovine iz člana 203; protiv službene dužnosti iz člana 359, 361, 362 i 364; protiv prava po osnovu rada iz člana 163 (povreda prava po osnovu rada i prava iz socijalnog osiguranja), ali iz člana 308– napad na ustavno uređenje a u smislu članova 1, 69 i 70 Ustava Srbije.
Prema Preporuci o izvršenju Saveta Evrope i evropskoj pravnoj praksi, izvršenja se sprovode za novčana potraživanja koja su neosporena;
Potraživanje je neosporeno samo ako se dužnik izričito saglasio sa njim na osnovu priznanja ili poravnanja u sudskom postupku. Tek tada i samo tada, sud potraživanje proglašava izvršnim i šalje podnosiocu izvršni dokument u svrhu sprovođenja izvršenja.
Pored Ustava, Zakona o PIO (članovi 6, 109 i 110), povređen je čak i (neustavni) Zakon o izvršenju i obezbeđenju čijim je članom 147 utvrđeno da su od izvršenja izuzeta primanja po osnovu invalidskog osiguranja.
Moj otac je bio invalidski penzioner. Najzad, ni Ustavom Srbije (član 91 stav2), ni Zakonom o komunalnim delatnosti nisu predviđena sredstva prinude pri naplati javnih dadžbina, već je utvrđen opšti princip prema kome građani namiruju svoje obaveze prema javnim preduzećima, a to je – njihova ekonomska moć.

Ustav, dakle, jasno štiti građane od bilo kakvih potraživanja sve dok nemaju mesečni prihod dovoljan za dostojan život: građanin koji nema takav prihod, pravnom snagom Ustava nije dužan da plaća bilo kakva fiskalna ili parafiskalna zaduženja.
Tokom perioda od dve godine, koliko je trajala zaplena penzije, moj otac i ja smo bili dovedeni u nemogućnost podmirenja osnovnih životnih potreba (hrana, lekovi, sredstva za higijenu …), u nemogućnost podmirenja ostalih životnih potreba (električna energija, troškovi PTT usluga, pribavljanje novih ličnih dokumenata kao što su lična karta i zdravstvena knjižica, neophodnih popravki u stanu, čime se dovode u opasnost i komšije – zbog poplave, na primer).
Sveukupno, dovedeni smo u nemoguće životne uslove do mere dovoljno ozbiljne, da potpada u okvire članova 23 stav 1 (zaštita ljudskog dostojanstva), člana 24 stav 1 (pravo na život) i člana 25 (nepovredivost psihičkog i fizičkog integriteta) Ustava Srbije: građanin kome se oduzmu sredstva za hranu i lekove i ostale životne potrebe je, sasvim slobodno se može reći, izložen pokušaju ubistva, odnosno teškom i apsolutnom kršenju Ustava i njegovih ljudskih prava.
Konstantan osećaj zabrinutosti i straha, nemir i stalna napetost, imali su za posledicu pogoršanje zdravstvenog stanja mog oca i, najzad, njegovu smrt. Od posledica moždanog udara je umro. Umro je sa zaplenjenom penzijom.
Možda to nikada neću moći da dokažem, ali umro je zbog jakog uznemirenja i opravdanog straha (svakog 10-og i 25-og u mesecu da li će primiti i tu mizernu penziju ili će mu izvršitelji uzeti i to) što ga je potpuno iscrpljivalo, pogoršalo njegovo zdravstveno stanje i na kraju dovelo do njegove smrti.
Za sahranu nisam imala novca. RF PIO pokriva samo deo pogrebnih troškova. U JKP "Pogrebne usluge" mi je rečeno da se obratim Centru za socijalni rad i da oni moraju da mi pomognu.
Centar za socijalni rad me je odbio. U takvim okolnostima, praksa JP "Pogrebne usluge" je da porodicu preminulog potpuno isključuje iz bilo kakvog odlučivanja u vezi sahrane, pa je tako zbog nedostatka iznosa od oko 35.000,00 dinara, moj otac (iako bi mu po mestu stanovanja pripadalo mesto sahrane na Novom bežanijskom groblju) sahranjen na grupnom(!?) groblju Orlovača, oko 20 km daleko od mesta stanovanja njegove porodice; bez obavljene identifikacije; nemam pravo da posedujem ikakvu dokumentaciju o mestu i načinu sahrane; nije mi čak dozvoljeno ni njegovu odeću da mu odnesem, već je sahranjen – u vreći!?
Na kraju, želim da posebno naglasim sledeće: skandalozni Zakon o izvršenju i obezbeđenju ne primenjuje se na sve građane Srbije.
Naime, kolektivni ugovori svih državnih organa, javnih i komunalnih preduzeća u sebi sadrže odredbu o "zaštiti zarade" prema kojoj je na zaradama zaposlenih u ovim institucijama dozvoljena prinudna naplata, ali samo uz vođenje sudskog postupka i pravnosnažnu sudsku odluku, samo uz njihovu saglasnost i samo do 1/3 njihove zarade.

Skupština grada prekoračila je granice svojih ovlašćenja i više nego ozbiljno zašla u domen krivičnog prava. Takođe, krajnje je vreme da se neko pozabavi pitanjem samog postojanja "Infostan tehnologije"  (čija provizijaiznosi 9%) i tzv. objedinjene naplate koja nigde u uređenim zemljama ne postoji, obzirom da se "vezana" naplata smatra zabranjenim oblikom poslovanja jer se na taj način ostvaruje povećana a nezakonita dobit. Najzad, to zabranjuje i Zakon o zaštiti potrošača.

среда, 17. јануар 2018.

ЖИВИ ЗИД ПОКРЕЋЕ ЗДРУЖЕНУ КРИВИЧНУ ПРИЈАВУ ПРОТИВ РФ ПИО| РФ ПИО крши устав и др. законе и без судског решења преноси средства извршитељима


ПОЗИВАМО СВЕ ОШТЕЋЕНЕ ПЕНЗИОНЕРЕ КОЈИМА ЈЕ РФ ПИО ПРОТИВУСТАВНО А БЕЗ СУДСКОГ РЕШЕЊА. СРЕДСТВА ПРЕНЕО ЈАВНОМ ИЗВРШИТЕЉУ НА ОСНОВУ НЕКЕ "ВЕРОДОСТОЈНЕ ИСПРАВЕ" А БЕЗ СУДСКОГ НАЛОГА ДА НАМ СЕ ЈАВЕ И ПРИДРУЖЕ У КРИВИЧНОЈ ТУЖБИ У КОЈОЈ ЋЕМО ТРАЖИТИ ОБЕШТЕЋЕЊЕ СВИХ ПЕНЗИОНЕРА
РФ ПИО нема право располагања над личним средствима осигураника и корисника права из ПИО, односно нема право да њихова лична средства преноси на рачуне других лица (извршитеља, предузетника) нити било кога другог, нарочито на то нема право без правноснажне извршне судске пресуде и без сагласности пензионера као корисника права и повериоца РФ ПИО.

ЈАВИТЕ СЕ ПРИ НАШИМ КАНЦЕЛАРИЈАМА ДОНЕСИТЕ ДОКУМЕНТАЦИЈУ И ПРИДРУЖИТЕ НАМ СЕ У ТУЖБИ

попуните формулар на линку : 
http://sound.playernest.com/form/form.html


Јавите нам се на маил : jakasrbija.info@gmail.com 

ИЛИ НАС ПОЗОВИТЕ И ДОЂИТЕ КОД НАС :
Они потпуно заобилазе одредбе Устава - РФ ПИО мора да има правноснажну извршну судску пресуду или сагласност пензионера, на основу којих сме и може да преноси средства на рачуне других лица - пензију грађана.

РФ ПИО нема право располагања над пензијама. РФ ПИО је државни управни орган са задатком да утврђује и исплаћује пензије и надокнаде из пензијског и инвалидског осигурања. Он је правно лице овлашћено да сакупља доприносе обавезног социјалног осигурања у складу са правима и обавезама утврђеним важећим прописима.
РФ ПИО нема право располагања над личним средствима осигураника и корисника права из ПИО, односно нема право да њихова лична средства преноси на рачуне других лица (извршитеља, предузетника) нити било кога другог, нарочито на то нема право без правноснажне извршне судске пресуде и без сагласности пензионера као корисника права и повериоца РФ ПИО.
Законом о ПИО права из пензијског и инвалидског осигурања су уређена као неотуђива, лична материјална права. Према члану 6 Закона, права из пензијског и инвалидског осигурања су лична права која се не могу пренети на другога. Према правној теорији, лична права су грађанска права која се ужем смислу одређују као негативне слободе, имунитети од државне власти, односно слободе од злоупотреба државне власти.
Даље, чланом 109 Закона о ПИО утврђено је да је Фонд дужан да корисницима исплаћује износе који им припадају у месту њиховог пребивалишта, а релевантни члан 110. Закона не садржи одредбе на основу којих се пензије могу ограничавати или укидати због дуга према комуналним предузећима, што потврђује и пресуда Врховног суда Србије од 15.11.2005. где се изричито констатује да се признато право појединца на пензију може укинути или ограничити једино на основу члана 110 Закона о ПИО,
Овај став Врховног суда Србије прихватио је и Суд за људска права који у пресуди Грудић в. Србије из 2008 ("Сл. гласник РС", бр. 43/12) потврђује да је право на пензију стечено право и законски се не може опозвати или обуставити (пар. 56) изузев у случајевима предвиђеним чланом 110 Закона. Суд у тачки 77 пресуде по овој представнци сматра да "постојећа стечена права на пензију представљају имовину, а мешање у мирно уживање законом стечене имовине није допуштено".
У том смислу, поступање РФ ПИО залази и у домен кривичног права у смислу кривичних дела против слобода и права човека и грађанина из чланова 135. и 137. против имовине из члана 203. против службене дужности из члана 359, 361, 362 и 364. против права по основу рада из члана 163. (повреда права по основу рада и права из социјалног осигурања), али из члана 308 - напад на уставно уређење а у смислу чланова 1, 69 и 70 Устава Србије.
Према Препоруци о извршењу Савета Европе и европској правној пракси, извршења се спроводе за новчана потраживања која су неоспорена: потраживање је неоспорено само ако се дужник изричито сагласио са њим на основу признања или поравнања у судском поступку. Тек тада и само тада, суд потраживање проглашава извршним и шаље подносиоцу извршни документ у сврху спровођења извршења.
Поред Устава, Закона о ПИО (чланови 6, 109 и 110), повређен је чак и (неуставни) Закон о извршењу и обезбеђењу чијим је чланом 147. утврђено да су од извршења изузета примања по основу инвалидског осигурања. Најзад, ни Уставом Србије (члан 91. став2), ни Законом о комуналним делатности нису предвиђена средства принуде при наплати јавних даџбина, већ је утврђен општи принцип према коме грађани намирују своје обавезе према јавним предузећима, а то је - њихова економска моћ. Устав, дакле, јасно штити грађане од било каквих потраживања све док немају месечни приход довољан за достојан живот: грађанин који нема такав приход, правном снагом Устава није дужан да плаћа било каква фискална или парафискална задужења.
Запленом имовине лице се доводи у немогуће животне услове до те мере довољно озбиљне,да потпада у оквире чланова 23 став 1 (заштита људског достојанства), члана 24 став 1 (право на живот) и члана 25 (неповредивост психичког и физичког интегритета) Устава Србије: грађанин коме се одузму средства за храну и лекове и остале животне потребе је, сасвим слободно се може рећи, изложен покушају убиства, односно тешком и апсолутном кршењу Устава и његових људских права.
Константан осећај забринутости и страха, немир и стална напетост,имају за последицу погоршање здравственог стања лица.

Скупштине градова прекорачиле су границе својих овлашћења и више него озбиљно зашли у домен кривичног права. Такође, крајње је време да се неко позабави питањем самог постојања "Инфостан технологије" (чија провизија износи 9%) и тзв. “Обједињене наплате” која нигде у уређеним земљама не постоји, обзиром да се "везана" наплата сматра забрањеним обликом пословања јер се на тај начин остварује повећана а незаконита добит. Најзад, то забрањује и Закон о заштити потрошача. Скандалозни и геноцидни Закон о извршењу и обезбеђењу тренутно се примењује на грађанима Србије. Постављен тако, као да је хијерархијски највиши чак виши и од највишег правног акта Републике Србије- УСТАВА.

 RF PIO, dakle, nema pravnosnažnu izvršnu sudsku presudu na osnovu koje je mogao da mu oduzima penziju.
U telefonskom razgovoru sa nadležnima iz filijale Fonda PIO na Novom Beogradu (br. tel. 2017-479 i 2017- 130) na moje pitanje: Odakle Fond PIO crpi pravo raspolaganja nad pravima iz PIO, dobila sam odgovor da su "takvo naređenje dobili od države i to bez ikakve pisane odluke".
Na moju konstataciju da nikakva "država" nije mogla da im da takvo naređenje, već državna administracija, odnosno državni činovnici čije su dužnosti opisane zakonom, a delovanje ograničeno Ustavom, nisam dobila nikakav odgovor.
Naime, ovde se radi o sledećem: RF PIO nema pravo raspolaganja nad penzijama. RF PIO je državni upravni organ sa zadatkom da utvrđuje i isplaćuje penzije i nadoknade iz penzijskog i invalidskog osiguranja. On je pravno lice ovlašćeno da sakuplja doprinose obaveznog socijalnog osiguranja u skladu sa pravima i obavezama utvrđenim važećim propisima.
RF PIO nema pravo raspolaganja nad ličnim sredstvima osiguranika i korisnika prava iz PIO, odnosno nema pravo da njihova lična sredstva prenosi na račune drugih lica (izvršitelja, preduzetnika) niti bilo koga drugog, a naročito na to nema pravo bez pravnosnažne izvršne sudske presude i bez saglasnosti penzionera kao korisnika prava i poverioca RF PIO.
Zakonom o PIO prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja su uređena kao neotuđiva, lična materijalna prava. Prema članu 6 Zakona, prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja su lična prava koja se ne mogu preneti na drugoga.
Prema pravnoj teoriji, lična prava su građanska prava koja se užem smislu određuju kao negativne slobode, imuniteti od državne vlasti, odnosno slobode od zloupotreba državne vlasti.
Dalje, članom 109 Zakona o PIO utvrđeno je da je Fond dužan da korisnicima isplaćuje iznose koji im pripadaju u mestu njihovog prebivališta, a relevantni član 110 Zakona ne sadrži odredbe na osnovu kojih se penzije mogu ograničavati ili ukidati zbog duga prema komunalnim preduzećima, što potvrđuje i presuda Vrhovnog suda Srbije od 15.11.2005. gde se izričito konstatuje da se priznato pravo pojedinca na penziju može ukinuti ili ograničitijedino na osnovu člana 110 Zakona o PIO, što ovde nije slučaj.
Ovaj stav Vrhovnog suda Srbije prihvatio je i Sud za ljudska prava koji u presudi Grudić v. Srbije iz 2008 ("Sl. glasnik RS", br. 43/12) potvrđuje da je pravo na penziju stečeno pravoi zakonski se ne može opozvati ili obustaviti (par. 56) izuzev u slučajevima predviđenim članom 110 Zakona. Sud u tački 77 presude po ovoj predstavnci smatra da "postojeća stečena prava na penziju predstavljaju imovinu, a mešanje u mirno uživanje zakonom stečene imovine nije dopušteno".
U tom smislu, postupanje RF PIO zalazi i u domen krivičnog prava u smislu krivičnih dela protiv sloboda i prava čoveka i građanina iz članova 135 i 137; protiv imovine iz člana 203; protiv službene dužnosti iz člana 359, 361, 362 i 364; protiv prava po osnovu rada iz člana 163 (povreda prava po osnovu rada i prava iz socijalnog osiguranja), ali iz člana 308– napad na ustavno uređenje a u smislu članova 1, 69 i 70 Ustava Srbije.
Prema Preporuci o izvršenju Saveta Evrope i evropskoj pravnoj praksi, izvršenja se sprovode za novčana potraživanja koja su neosporena;
Potraživanje je neosporeno samo ako se dužnik izričito saglasio sa njim na osnovu priznanja ili poravnanja u sudskom postupku. Tek tada i samo tada, sud potraživanje proglašava izvršnim i šalje podnosiocu izvršni dokument u svrhu sprovođenja izvršenja.
Pored Ustava, Zakona o PIO (članovi 6, 109 i 110), povređen je čak i (neustavni) Zakon o izvršenju i obezbeđenju čijim je članom 147 utvrđeno da su od izvršenja izuzeta primanja po osnovu invalidskog osiguranja.
Moj otac je bio invalidski penzioner. Najzad, ni Ustavom Srbije (član 91 stav2), ni Zakonom o komunalnim delatnosti nisu predviđena sredstva prinude pri naplati javnih dadžbina, već je utvrđen opšti princip prema kome građani namiruju svoje obaveze prema javnim preduzećima, a to je – njihova ekonomska moć.

Ustav, dakle, jasno štiti građane od bilo kakvih potraživanja sve dok nemaju mesečni prihod dovoljan za dostojan život: građanin koji nema takav prihod, pravnom snagom Ustava nije dužan da plaća bilo kakva fiskalna ili parafiskalna zaduženja.
Tokom perioda od dve godine, koliko je trajala zaplena penzije, moj otac i ja smo bili dovedeni u nemogućnost podmirenja osnovnih životnih potreba (hrana, lekovi, sredstva za higijenu …), u nemogućnost podmirenja ostalih životnih potreba (električna energija, troškovi PTT usluga, pribavljanje novih ličnih dokumenata kao što su lična karta i zdravstvena knjižica, neophodnih popravki u stanu, čime se dovode u opasnost i komšije – zbog poplave, na primer).
Sveukupno, dovedeni smo u nemoguće životne uslove do mere dovoljno ozbiljne, da potpada u okvire članova 23 stav 1 (zaštita ljudskog dostojanstva), člana 24 stav 1 (pravo na život) i člana 25 (nepovredivost psihičkog i fizičkog integriteta) Ustava Srbije: građanin kome se oduzmu sredstva za hranu i lekove i ostale životne potrebe je, sasvim slobodno se može reći, izložen pokušaju ubistva, odnosno teškom i apsolutnom kršenju Ustava i njegovih ljudskih prava.
Konstantan osećaj zabrinutosti i straha, nemir i stalna napetost, imali su za posledicu pogoršanje zdravstvenog stanja mog oca i, najzad, njegovu smrt. Od posledica moždanog udara je umro. Umro je sa zaplenjenom penzijom.
Možda to nikada neću moći da dokažem, ali umro je zbog jakog uznemirenja i opravdanog straha (svakog 10-og i 25-og u mesecu da li će primiti i tu mizernu penziju ili će mu izvršitelji uzeti i to) što ga je potpuno iscrpljivalo, pogoršalo njegovo zdravstveno stanje i na kraju dovelo do njegove smrti.
Za sahranu nisam imala novca. RF PIO pokriva samo deo pogrebnih troškova. U JKP "Pogrebne usluge" mi je rečeno da se obratim Centru za socijalni rad i da oni moraju da mi pomognu.
Centar za socijalni rad me je odbio. U takvim okolnostima, praksa JP "Pogrebne usluge" je da porodicu preminulog potpuno isključuje iz bilo kakvog odlučivanja u vezi sahrane, pa je tako zbog nedostatka iznosa od oko 35.000,00 dinara, moj otac (iako bi mu po mestu stanovanja pripadalo mesto sahrane na Novom bežanijskom groblju) sahranjen na grupnom(!?) groblju Orlovača, oko 20 km daleko od mesta stanovanja njegove porodice; bez obavljene identifikacije; nemam pravo da posedujem ikakvu dokumentaciju o mestu i načinu sahrane; nije mi čak dozvoljeno ni njegovu odeću da mu odnesem, već je sahranjen – u vreći!?
Na kraju, želim da posebno naglasim sledeće: skandalozni Zakon o izvršenju i obezbeđenju ne primenjuje se na sve građane Srbije.
Naime, kolektivni ugovori svih državnih organa, javnih i komunalnih preduzeća u sebi sadrže odredbu o "zaštiti zarade" prema kojoj je na zaradama zaposlenih u ovim institucijama dozvoljena prinudna naplata, ali samo uz vođenje sudskog postupka i pravnosnažnu sudsku odluku, samo uz njihovu saglasnost i samo do 1/3 njihove zarade.

Skupština grada prekoračila je granice svojih ovlašćenja i više nego ozbiljno zašla u domen krivičnog prava. Takođe, krajnje je vreme da se neko pozabavi pitanjem samog postojanja "Infostan tehnologije"  (čija provizijaiznosi 9%) i tzv. objedinjene naplate koja nigde u uređenim zemljama ne postoji, obzirom da se "vezana" naplata smatra zabranjenim oblikom poslovanja jer se na taj način ostvaruje povećana a nezakonita dobit. Najzad, to zabranjuje i Zakon o zaštiti potrošača.