уторак, 27. септембар 2016.

ЈАКА СРБИЈА-Српска племићка породица Јакшић “Иван IV Грозни, први Pуски цар,потомaк српске породицe Јакшић”

“Иван IV Грозни, први Pуски цар,потомaк српске светородне породицe Јакшић”



Руски форензичари су пре неколико година успели да реконструишу прелепи лик велике књегиње Елене (Јелене) Глинскаје, жене великог књаза Василија Трећег Оболенског и мајке цара Ивана Грозног. Испоставило се да је она увела јединствену валуту - рубљу и започела историјски подухват који је остварио њен син - стварање јединствене и моћне руске имеприје.

Први руски  цар Иван IV Грозни - Страшни

Међутим, историчари су утврдили да је порекло лепе и моћне Елене права мистерија. Осим да је умрла млада и вероватно отрована, све остало било је непознато. Њен син, будући цар Иван, остао је рано и без оца. Поставило се логично питање - ко је у смутним временима борби обаласних валдара-бољара, у 16. веку у Русији васпитавао и припремао за велике државотворне подухавате младог Ивана, који је крунисан са само шеснаест година.
У откривању истине, руске историчаре су путокази усмерили на неколико јасних доказа.
Први је био необично велики број српских светитеља на фрескама и иконама руских цркава и манастира у доба цара Ивана. Други путоказ био је његов надимак Страшни, како гласи прави превод руске речи Грозни, а добио га је због жестоког сузбијања локалних бољара у намери да изгради моћну и јединствену државу. У његовим поступцима много тога је подсећало на владавину Немањића...
                                                       
Онда је откривена још једна необична сличност с породицом која је средњовековну Србију учинила најмоћнијом земљом Балкана. Наиме, Иван Грозни је примио Хиландарце и постао ктитор Немањићке задужбине на Светој гори, не припајајући га руској цркви.
Руски историчари установили су да је Иван Грозни љубав према Србији, Немањићке навике и ктиторску традицију наследио по женској линији. Открили су да је његова бака Ана Глинскаја пре удаје била "Ана Јакшић, принцеза од Србије".
 Она је била потомак Јакше Брежичића, војвода деспота Ђурђа Бранковића, родоначелникка Јакшића.
Ова племићка породица била је и у далеком сродству и са византијском царском породицом Палеолога. Тада су важили за последњи изданак српсих великаша с довољно новаца и моћи да помогну Хиландару.


 Јакшићи 



грб  Јакшићa
                                                         

Јакшићи су били позната српска племићка породица.
Јакшићи су задивили Мађаре својим херојством у борби с Турцима,тако да их је краљ Матија назвао „стубовима хришћанства“ идаје им и угарску племићку титулу.
Родослов
Војвода Јакша Брежичић, војвода деспота Ђурђа Бранковића.
Стефан Јакшић (?-1489), оженио се Милицом
Дмитар Јакшић, млад умро.
Стефан Јакшић, оженио се Милицом, кћери војводе Милоша Белмужевића.
Марко Јакшић (?-1537), оженио се Поликсеном.
Стефан Јакшић
Јована Јакшић, 1536. удата за Михаила Бакића.
Јелисавета Јакшић, удата за Николу Доција.
Марија Јакшић, удата за Коломана Артандија.
Милица (Потенција) Јакшић, удата за Јована Кендефија.
Маргита Јакшић, удата за Божидара Паточија.
Схоластика Јакшић, удата за Владислава Зелемирија.
Ана Јакшић, удата за Гашпара Банфија, касније преудата
Јелена Јакшић, удата за деспота Јована Бранковића.
Ирина Јакшић, удата за Матију Херцеговића Косачу.
Дмитар Јакшић (?-1486), оженио се Јеленом
Ђорђе Јакшић
Војвода Јакша Брежичић
био је војсковођа српског деспота Ђурађа Бранковића. Као турски вазал деспот Ђурађ Бранковић био је приморан да пошаље своју војску и учествује у опсади Цариграда 1453. године. Тада је цар поручио деспоту да му пошаље хиљаду и пет стотина коња (тј. коњаника) према уговору о примирју, говорећи да хоће да крене у Караманову земљу. И тако је деспот отпремио војводу Јакшу Брежичића са хиљаду и пет стотина коња, не знајући каква је намера цара. А цар не говорећи никоме, пусти брзе коњанике ка Цариграду да бију, убијају кога год сретну све до самих опкопа. Онда је сам цар, приспевши са свом својом силом, опсео Цариград. Чувши то господин Јакша с оним људима што су од деспота били отправљени, хтедоше се вратити назад, али су били опоменути, ако би тако учинили, на путу би били уништени, зато су морали да иду ка Стамболу; па ипак наша помоћ није Турцима много помогла. Турски Султан Мехмед Други Освајач заузео је Цариград 1453. године чиме је престало да постоји хиљаду годишње Византијско царство.
Синови војводе Јакше,
Стеван и Дмитар Јакшић, из Јагодине, прешли су у Угарску са 1200 својих ратника, и добили су тамо 1464. године од угарског краља Матијенађлачко властелинство. Другом половином 15. века, на тлу Словачке, ратничким подвизима су се прославили многи српски великаши. Било је то време ратова угарских краљева против пољских и немачких владара. У бици код Кошица у саставу војске угарског краља Матије Корвина 1474. године прославио се војсковођа Дмитар Јакшић, јунак српских народних песама, који је поседовао десетине насеља у Поморишју. Скривен у шуми са коњичким одредом, уз велику ратну вештину и храброст, испресесао је непријатељску војску и притом освојио градове Хумане и Михаловце, које је држала војска пољског краља. Његов син Стефан се истакао храброшћу 1490. године када је у двобоју победио једног мегданџију, па се пољска војска повукла. Следеће године опет се код Кошица сукобиле пољска војске краља Алберта и угарског краља Владислава. Победи угарске војске допринели су српски одреди које су предводили војвода Милош Велмужевић и браћа Јакшићи.У последњој бици коју је водио против Турака, Велмужевић је 1501. године био смртно рањен, а изгубио је и сина јединца. Написао је опоруку, којом је, у присуству калуђера Тимотија из Хиландара, имања доделио кћерци Милици, удатој за војводу Стефана Јакшића. Био је то први тестамент писан међу Србима у Угарској.
Српски деспот Вук Гргуревић Бранковић, војвода Дмитар Јакшић и његов син Јован као војсковође учествовали су у походима угарског краља Матије против Турака 1481. године у Србији у којима је хришћанска војска стигла до Крушевца. Војвода Јован Јакшић је командовао одредом који је ослободио Голубац. Приликом повлачења из Србије са војском се у два наврата повукло и око 110.000 Срба који су насељени у околини Темишвара. Војвода Дмитар Јакшић, враћајући се из Турске, где је био као посланик краљев код султана, је у близини Смедерева био напанут и тешко рањен. Од те ране је и умро 8. новембра 1486. године, док је Стефан умро 1489. године. Стефанов син Марко Јакшић учествовао је у бици на Мохачу 1526. године.
Маја 1514. почео је устанак угарских крсташа против великаша. Незадовољни својим статусом и односом према њима, почели су паљење и рушење спахијских чардака и дворова и немилосрдно гоњење и убијање племића. Устанак се ширио по великом делу јужне Угарске, кроз Банат и Бачку до Срема. Захватио је и један део Срба. Страдала су имања браће Јакшића у Нађлаку и један део имања бивших деспота. Али већи део Срба устао је против тих крсташа и помагао је племићску војску у борбама против њих.
Иван Грозни
Директни потомак породице Јакшић је руски цар Иван IV Грозни преко треће ћерке Стефана Јакшића Ане и њене ћерке Јелене Васиљевне, супруге руског великог кнеза Василија Ивановича.
Хиландар
Последњи племићи непосредни српски ктитори Хиландара били су Јакшићи. Деспотица Ангелина Бранковић 1503. молила је помоћ за Хиландар од руског великог кнеза Василија Ивановича. Хиландарци су средином XVI века посетили руског цара Ивана IV Васиљевича и молили га за заштиту и материјалну помоћ. Иван Грозни је постао нови ктитор Хиландара. Његова наклоност према српском манастиру објашњава се царевим пореклом, то јест родбинским везама са Јакшићима.




 Ана Јакшић Глинска- бака Ивана Грозног
                                                                 

Ана Јакшић се негде између 1501. и 1506. године, удала за кнеза Василија Љвовог Глинског, који је умро већ 1515.године. Иако је трајао кратко, овај брак је био врло плодан, у њему су рођени тројица синова и три кћери. Једна од њих, Јелена, удала се за московског великог кнеза Василија III и родила му двојицу синова од којих је један потоњи цар Иван IV Грозни (1530-1584)


У питању је породица која је играла значајну улогу у одбрамбеном систему јужних граница Краљевине Угарске од турских напада. Браћа Стефан и Дмитар Јакшић су прешли у Угарску неколико година после пада Смдерева под турску власт и нестанка српске средњовековне државе, што се догодило 1459. године. Они су, по свој прилици, били синови Јакше Брешчића, истакнутог дворанина деспота Ђурђа Бранковића. Јакша је командовао српским одредом од 1500 бораца који је деспот Ђурађ био принуђен да пошаље Мехмеду Освајачу приликом опсаде Цариграда 1453. године, а обављао је и неке дипломатске послове због чега је у деспотово име путовао у Дубровник. Стефан и Дмитар Јакшић су у Угарску прешли у другој половини 1464. године на позив краља Матије Корвина, који им је доделио поседе у чанадској жупанији са центром у граду Нађлаку. Наредних година и деценија Јакшићи су стекли нова имања, углавном се радило о даровима мађарских краљева због њихових заслуга у борби против Турака, тако да су имали простране поседе у чанадској и арадској жупанији и Ердељу, односно у Поморишју. Јакшићи су командовли бандеријима (коњичким одредима) који су се прославили у окршајима са Турцима. Те одреде чинили су махом Срби настањени у Поморишју и околним крајевима. Јакшићи су у првој генерацији држали до свог српског порекла, чак су одржавали везе са Светом Гором. Милица, супруга Стефана Јакшића, се 1506. године обавезала да ће манастиру Хиландару годишње даривати 130 дуката.
Стефан и Милица су имали шесторо деце о којој се сачувао спомен у оновременим списима – три сина и три кћери. Једна од кћери, Ана, удала се негде између 1501. и 1506. године за литавског кнеза Василија Љвовог Глинског, који је умро већ 1515. године. Супруга га је надживела више од тридесет година. Иако је трајао кратко, овај брак је био врло плодан, у њему су рођени тројица синова и три кћери. Једна од њих, Јелена, удала се за московског великог кнеза Василија III. Овај брак потресао је руску аристократију, а о његовој легитимности се расправљало чак и на Светој Гори. Наиме, Василије III је имао закониту супругу Соломнију Собурову, коју је против њене воље послао у манастир стога што није могла да му роди наследника. Он је био син Ивана III Васиљевича (1462-1505), великог московског кнеза који је успео да оствари превласт над свим удеоним кнежевинама североисточне Русије, укључујући и Новгород.
Пред крај владавине Иван III се у повељама потписивао по милости Божијој господар целе Русије. Био је ожењен нећаком последњег византијског цара Константина Драгаша, која је и сама била српског порекла. После пада Цариграда под власт Османлија (1453) у црквеним круговима се неговала идеја о Москви као трећем Риму. Јелена Глинска је Василију родила двојицу синова – потоњег цара Ивана IV Грозног (1530-1584) и Георгија, кнеза Углицког (1533-1584). Иван Грозни је врло поштовао мајчину породицу, па је свог ујака, кнеза Михаила Глинског, који је по мајци Ани био Србин, поставио за царског војводу и намесника у Новгороду.
За време владавине првог руског цара Ивана IV Грозног извршена је редакција старих српских родослова са циљем да се Јакшићи преко Бранковића и Лазаревића повежу са Немњићима. Реч је, разуме се, о исконструисаном сродству.  Међутим, састављање родослова Јакшића под називом Указ о српских царех и краљех и деспотех и великих кнезех било је потребно да би се показало како су Јелена Глинска, велика кнегиња московска или српска, како се у овом спису назива, и њен син Иван Грозни, први руски цар,потомци српске светородне породицe Јакшић .

1 коментар:

Dragana Milojkovic је рекао...

mnogo srba ne zna ovo, trebalo bi da se neko bavi i sa da tako kazem naobrazovanjem o srbima i srpskom poreklku i da se o tome pise i glasnije govori kako ne bismo bili nepismeni skroz!!!