Владика Петар II
Петровић Његош родио се на Његушима, као други син Томе Маркова Петровића,
најмлађег брата владике Петра I и Иване Пророковић. На крштењу је добио име
Радивоје под којим је у народу био познат касније као владика Раде.
По завладичењу он се потписивао само својим калуђерским именом — Петар и
презименом — Петровић. Међутим, у народу није био познат као владика Петар него
управо као владика Раде. Владиком Петром народ је називао једино његовог
стрица. Његош никада није употребљавао оно II уз Петар, него је то додато
касније, као и I уз име његовог стрица, да би их разликовали.
Његош као владар
После стричеве смрти, 1831. Његош се закалуђерио врло млад и примио
власт над Црном Гором. Петар I је у тестаменту одредио Рада за свог наследника.
Међутим, то право је оспоравао гувернадур Вуколај Радоњић, који је сматрао да
он треба да буде једини владар Црне Горе. Радоњић је тајно одржавао везе са
Аустријом. Када је то откривено, црногорски главари су осудили Радоњића на
смрт, али је Петар II преиначио казну у прогонство и укидање звања
гувернадурства у Црној Гори.
Године 1833. путовао је у Санкт Петербург, где је завладичен.
Његош је био и верски и световни поглавар српског народа у Црној Гори,
у којој је била јака национална свест и патријархални морал, али у којој је
владала домаћа анархија, племенска суревњивост и крвна освета. Кад је дошао на
власт, он је одмах почео да уводи ред и модернизује друштво и државу. Подизао
је школе, оснивао судове, правио путеве, узимао поступно сву власт у своје руке
и увео порез. У једној културно заосталој средини то је ишло тешко и то је
морало болети овог великога родољуба, који је свом душом био предан народу. „Ја
сам владар међу варварима, а варварин међу владарима“, писао је Његош.
Владика се у прољеће 1850. разболио од грудне болести којој је узалуд
тражио лека у Италији, и од које је и преминуо 10. октобра 1851. на Цетињу.
На три дана пред смрт пожелио је да пође до Котора ради лечења, али није имао
ни толико снаге. Видећи да му се приближава самртни час, позвао је себи народне
главаре, опростио се са њима, изјавивши им да је тестаментом наредио све што је
потребно. Затим их је опоменуо да се покоре тој посљедњој вољи, да живе међу
собом у слози и да се пријатељски држе према суседима а нарочито са Боком
которском. По жељи својој сахрањен је на Ловћенu.
Његош као светитељ
Митрополија црногорско-приморска 19. мај је установила као датум празновања
Његоша као светитеља. На својој првој икони, која је 19. маја 2013. унета у
Цетињски манастир, Његош је представљен у архијерејским одеждама. У десној руци
он држи ловћенску цркву Светог Петра Цетињског, а у левој свитак са стиховима
из „Луче микрокозма“. Стихови на првој икони Његоша посвећени су васкрснућу
Христа, а налазе се на самом крају „Луче“.
Књижевни рад
Његош је, у време непрекидних бојева с Турцима, занесено волио народне
песме, скупљао их и сам стварао нове. Поред песама у поменутим збиркама,
штампао је касније и два краћа спева у истом духу: „Кула Ђуришића“ и „Чардак
Алексића“.
Године 1854. је објављена „Слободијада“, епски спев у десет певања, у
коме се славе црногорске победе над Турцима и Французима.
Вук Караџић је сматрао да је и друге песме о новим бојевима црногорским
испевао управо Његош. Он је радио и на прикупљању народних песама и издао их
у збирци ,,Огледало српско“.
По савременим листовима и часописима изишао је знатан број његових
краћих пјесама, пригодног и моралног карактера, као и велики број ода и
посланица. Његош је почео скромно, подражавајући народну поезију или учену и
објективну савремену лирику, какву је прије њега писао Лукијан Мушицки и његови
следбеници. Али се он све више развијао, снажно и сигурно. Читањем и
размишљањем, он је улазио у све теже моралне и филозофске проблеме, све дубље и
потпуније уобличавао своје умјетничко изражавање и посљедњих седам година
живота створио три своја главна дјела: „Луча микрокозма“, „Горски вијенац“ и
„Лажни цар Шћепан Мали“.
Нема коментара:
Постави коментар